Zaustavljanje demencije pomocu odgovarajucih prirodnih hranljivih materija

Demencija (senilnost)

Demencija je bolest populacije odraslog životnog doba. U osnovi ove pojave stoje morfološke, histološke i biohemijske promene mozga, kao prirodne pojave vezane za proces starenja. Predstavlja postupan gubitak mentalnih sposobnosti koji rezultuje gubitkom memorije, promenama licnosti i gubitku socijalnih sposobnosti. Ovo oboljenje nije normalan deo starenja, i kod vecine ljudi se nikada ne razvije.

Demencija se definiše kao steceno, postojano stanje globalnog opadanja kognitivnih funkcija, zajedno sa promenama licnosti koje su dovoljno jake i izradene da mogu poremetiti profesionalnu aktivnost i socijalnu relaciju bolesnika. Demencija narušava sposobnost osobe da samostalno obavlja svakodnevne aktivnosti. U prirucniku DSM-IV u kriterijume za demenciju spadaju poremecaji kratkotrajnog i dugorocnog pamcenja i barem jedan od sledecih poremecaja:

oštecenje apstraktnog mišljenja,
oštecenje rezonovanja i planiranja,
poremecaji jezickih funkcija,
promene licnosti

Prema DSM-IV kriterijumima, daje se prednost uticajima kognitivnih disfunkcija na profesionalno i socijalno funkcionisanje, a zanemarena je neurobiološka osnova demencije. Prema bolesnikovom svakodnevnom životnom funkcionisanju demencija se može stepenovati u tri grupe:

Lako dementne osobe u stanju su da žive samostalno uz ocuvanu sposobnost rezonovanja
Umereno dementne osobe nisu u potpunosti u stanju da se brinu samostalno o sebi. Zanemaruju neke aspekte osnovnog funkcionisanja i nisu sigurne bez prisustva osobe koja brine o njima.
Teško dementne osobe uopšte nisu u stanju da vode samostalan život. Konstanta nega im je neophodna.